Pomislim kako sam u isto ovo vreme pre tačno nedelju dana već bila na stazi. U majici na kojoj je pisalo 25. Ljubljanski maraton, okružena ljudima koji su, svako na svoj način, podizali energiju na blistavi nivo. Obojili smo ulice i nakratko zatalasali jedan umiven i primeran gradić sa razglednice.
U Ljubljanu sam stigla u subotu prepodne, čini se u poslednjem trenutku. Po gradu su se lagano kotrljali koferi, na glavnom trgu su podizali ograde i razvlačili natpise. Mahnula sam svojim saputnicama iz minibusa, devojkama koje su takođe došle ovde da trče. One su otišle dalje, do svoje adrese, a ja sam ostala sama, da zažmurim i udahnem grad duboko. Prvi put sam u Sloveniji, i prvi put u Ljubljani.
Mali, umiveni grad sa razglednice
Tek kada sam doputovala, shvatila sam koliko sam umorna. I tek kada sam se opustila, shvatila sam koliko mi prija puls grada. To je ritam u kome, kao dete velegrada poput Beograda, čini se čekam da se grad do kraja protegne, razbudi, da počne neka vreva, da se nešto dinamično i odveć radikalno desi. Međutim, to se ne dešava. Nema frke, nema vreve, semafori se uključuju i isključuju, bicikli klize pored vas, ljudi se kreću bez sudaranja, električni trotineti zahuče i nestanu, i ponovo zavlada potpuni mir. Čak i kada smo stigli do čuvenog Prešernovog trga, gde se već čuo žamor, i on je se uskoro zaustavio, kao da diše duboko, s pažnjom. Nije ni čudno, jer ovde je vazduh tako kristalno pitak. A pogled na rečicu sa bezbrojnim mostićima prosutim po njoj, ne očekuje ništa manje nego da samo – ćutite i uživate.
Odlučili smo da noge pripremimo za trku tom najlepšom vrstom šetnje bez početnog pravca i cilja. Ipak smo na kraju krenuli ka Ljubljanskom gradu, tvrđavi na brdu, do koje je vodio strmi kameniti putić kroz šumu. Ona je na zubatom kasnooktobarskom suncu leno otpuštala jarkožuto lišće. (Doduše, kada smo stigli, shvatili smo da do tamo ide i žičara, ali nema veze.) Ovde je već prava jesen, ona zbog čije fotogeničnosti držite fotoaparate u pripravnost, dok se istovremeno ušuškavate dublje u jaknu, jer taj rezak vazduh se i kroz kožu uvlači u pluća.
Sa vrha tvrđave pruža se pogled na ceo grad, uključujući i startnu i ciljnu tačku sutrašnje trke, vidi se park u daljini, vide se i bulevari kojim ćemo proći. Otvaramo mapu i pratimo našu rutu za trčanje. Naizmenično podižemo pogled na grad i spuštamo pogled na brošuru. “Nemoguće. Ovo sve mi treba sutra da trčimo? Pa to je mnogo!” Tako 21 K izgleda sa visine i sa vremenske distance od manje od 24 sata. Delovalo mi je nemoguće, pomalo i zastrašujuće, posebno imajući u vidu umor sa kojim sam stigla ovde. I kao uvek u takvim situacijama, koje izmiču racionalnim objašnjenjima i sličnim davežima, samo sam se pustila, verujući svojoj želji koja me je ovde dovela. U prevodu: “Ne znam kako ću, ali znam da hoću.”
Staze i stazice, sa kojih se na svakom koraku otvara novi fotogenični pogled na okolinu, dovele su nas do novog spleta uličica sa rukotvorinama, antikvarnicama, prodavnicama čokolade, sa suvenirima, električnim minibusevima, koji su pored transporta na sopstveni pogon jedini dostupni u ovom najužem centru grada. Miriše kestenje i u velikim loncima kuva se belo kuvano vino. Belo! Sa svim onim mirisnim začinima od kojih se i najtvrđa zima ugreje.
U jednom od restorana pored šetališta nutritivno se pripremamo za sutrašnji napor uz pomoć hamburgera, tešeći se da ćemo kasnije uzeti voće. Divno je sedeti napolju, okružen svim mogućim grejalicama i ćebadima osmišljenih da vas drže u centru zbivanja.
Veče je trajalo kratko. San se potrudio da me ubedi koji je najbolji način da sada budem dobra prema sebi. Uzbuđenje pred trku donelo mi je divne snove!
Trčanjem u razgledanje grada i okoline
Jutro je tamno, hladno i uvijeno u maglu. Sada mi je jasno da je toliko toga drugačije kada trčiš u nekom drugom, novom gradu: treba da računaš na privikavanje, na dodatno vreme za odmor i organizaciju malih dnevnih rutina, treba se prilagoditi i vremenskim prilikama…
U vreme kada smo izašli iz stana, bilo je oko 4 stepena, a kroz našu usku ulicu provlačio se neki hladan vetar, koji je lako probijao paučinaste niti sportskih majici. Iako su najavljivali sunčan dan i temperaturu oko 12 stepeni, u ovom trenutku bilo nam je teško da poverujemo da bilo šta može da nas ugreje bolje od – dodatne majice. Sada smo mogli brzim korakom da se prepustimo uličicama koje su nas vodile do glavnog trga, gde je bio start. Muzika se mogla čuti već iza prvog ugla, i ona nam je bila putokaz.
U tom trenutku, kada se nađete među ljudima, drugim trkačima, više ne razmišljate ni o čemu. Prepuštate se atmosferi, osmesima, euforiji, utiscima koji se gomilaju ubrzano, vaša čula su potpuno probuđena i sve postaje ako ne lako, onda interesantno. Sve sumnje i brige odlaze na hold. Tu ste da vam bude lepo i samo jedva čekate da potrčite!
Posebno kada čujete glas koji odjekuje nad vama: Želimo vam lepu trku, sa preporukom da trčite lakih nogu, toplog srca i hladne glave. A zatim su se oglasili bubnjevi i noge su same krenule…
Trenirajući uvek se krećemo poznatim stazama. Znate svaku raskrsnicu, svaku rupu, znate šta treba da obiđete a šta da preskočite, gde je buka automobila nesnosna i gde da se čuvate pasa lutalica. Na novom terenu ne znate ništa, osim da je staza ravna, da ćete imati neko osveženje na putu i otprilike znate oblik rute. Ispostavilo se da je za mene ovo prednost, to poverenje u sopstveno telo, uz radosno ushićenje zbog svih tih neizvesnosti koje ćete sresti na stazi.
A na njoj se smenjuju kućice, već spremni navijači, parole, kafe za usput, poslovna zona pod maglom polako prelazi u stambene blokove, ljudi se vraćaju iz prodavnica, ljudi ogrnuti u kapute, deca vuku čizmice po lišću, uskim ulicama punim drvoreda pored kuća, tihih i još uvek usnulih, navijaju bake, na papirima visoko podignutim su ispisana imena i poruke, izlazimo na beskrajnu ulicu koja nas vodi uz prugu, i pojavljuje se sunce. Oko desetog kilometra, negde na sredini trke, boje postaju izraženije i lice se samo razvlači u osmeh. Sunce!
Polako ulazimo i u šumu, u kojoj nema više ljudi ni glasova, samo ritam stopala, sopstveno disanje i muzika, ako je uopšte ovde i potrebna. Ja već ulazim u to blaženo stanje autipilota, omiljeno i poželjno na duže distance. Krećem se neometano, telo peva, a u glavi vedrine. Šuma me je načisto oborila, i nisam ni primetila kada smo došli do kilometra broj 15, 16, pa 17. Prestala sam i da razmišljam o kilometrima, nisam ni jednom pogledala na sat, nisam više primećivala ni znakove pored puta. Ponovo smo ne našli u nekom malom naselju, sada sa starim kućicama punim cveća, gde je bilo mnogo ljudi, glasnih i srdačnih. Čitave porodice pozdravljale su nas uz put, nudeći nam posluženje, ali pre svega osmeh i podršku. Deca si nam pružala rukice za pozdrav, zvonca su zvonila, baloni su jurili sunce, zastave su se vijorile, i kilometri su prolazili.
Obično kažem kako me kriza uhvati oko 17og kilometra. Sada nisam ni primetila kada sam, već zašavši u grad, stigla do broja 20. Nasmejala sam se. I ubrzala. Imala sam snage, i ništa nije bolelo, ništa strašno. Možda i na bol s vremenom naviknemo, prihvatajući ga kao sastavni deo zahevnijeg puta. A možda sam samo ojačala. A možda ne treba ni da se pitam.
Uletela sam u cilj, dok je semafor pokazivao odlično vreme, svoj prvi polumaraton u drugoj zemlji istrčala sam za 2 sata i 7 minuta! Iako o vremenu nisam razmišljala ni pre ni tokom trke, bila sam prijatno iznenađena rezultatom. Pa to je moje najbolje vreme do sada!
Čekala me je medalja. Čestitke od ljudi koje ne poznajem, od drugih trkača. Srela sam odmehe koje sam do sada gledala samo na društvenim mrežama. Uskoro smo svi bili tu, na suncu, kombinujući goveđu supu i čokoladu sa vodom i mandarinom, kako to obično biva kada si srećan i gladan.
Dugo su još pristizali trkači i čulo se ushićenje sa razglasa.
Nekoliko sati kasnije Ljubljana nas je, u svom uobičajeno nenametljivom maniru, primila na večeru, u kafanicu Ljubljanski dvor sa klimavim stolom i savršeno izbalansiranom pastom. Noge su nas i dalje slušale, i to je bio pravi znak da možemo ponovo da se izgubimo u još jednoj šetnji…
Do sledećeg maratona…
Videla sam jedan savršeno upakovan i doteran gradić. Upoznala neke divne nove ljude, čula priče koje i nenapisane ostaju, pustila čula da vode glavnu reč, grickala vruće ušećerene bademe sa cimetom, naučila sam i kako ne moraš uvek da tegliš stvari sa sobom i kako se (ne) koristi roming, a kako wi-fi u inostranstvu, i koliko su samostalne šetnje i kafe važne za otvaranje naših unutrašnjih prostranstva, probala tu čuvenu supu za okrepu, trčala sa svojim omiljenim piscem iz rane mladosti, konačno uživo zagrlila drugaricu posle par godina tihog poznanstva. Još jednom sebi pokazala da mogu i da ne treba da se plašim, da se svaki trud uvek na kraju i sam pravilno usmeri na cilj, da ne najveća vrlina, pored rada, verovati tom osećaju unutra. On ne zna da govori, ali ipak mnogo kaže.
Možda je korona koja ne posustaje ipak morala da ostavi svoj trag i na ovakvo dešavanje, ali i ljudi su pokazali da ne posustaju u svojoj posve prirodnoj i plemenitoj želji da žive normalno i slobodno. Ja ne posustajem u krčenju svog puta. Svemu me je tome trčanje naučilo.
Milica Jekić Lazarević
