Talenat u sportu

“Talenat” je verovatno reč koja se najviše spominje i koristi od svih reči povezanih sa sportom. Svako dete koje počinje da se bavi sportom je okarakterisano kao talentovano ili netalentovano od strane trenera, stručnjaka, roditelja i laika. Svaka osoba ima svoj način poimanja šta u stvari predstavlja talenat. Da li je to nešto urođeno, nešto što se godinama “stvara” ili je možda iluzija? Da li svako dete koje počne da se bavi određenim sportom može da uspe nevezano od njegove genetike? A još više od toga, da li može da postane najbolji na svetu? Da li je talenat moguće prepoznati pre nego što se dete počne baviti sportom, ili je neophodan određeni trenažni period da bi dete pokazalo bolju adaptaciju i bolje reagovanje na trening?

Da bi se odgovorilo na prethodna pitanja, potrebno je detaljnije istražiti podatke koji su povezani sa različitim primerima sportista iz različitih sportova kroz određeni vremenski period, i podatke koji su vezani za njihovu genetiku, njihove početke u sportu, rad i disciplinu, kao i postignute rezultate. Potom je potrebno objektivno doneti zaključak da li se predisponirani sportisti rađaju, i u kojoj meri njihova predodređenost utiče na postizanje vrhunskih sportskih rezultata.

Šta predstavlja talenat?

Od malena sam zaintrigiran pojmom talenta jer nisam mogao sa potpunom sigurnošću da odgovorim na pitanja “Šta je tačno talenat?” i “Da li sam talentovan?”. Zbog toga odavno formiram odgovore na ta pitanja, prvo nenamerno još od svojih početaka u sportu 1995. godine pa do danas jer sam se u tom periodu takmičio i sa svojim vršnjacima u školi, i sa svetskim prvacima u više disciplina. Potom i namerno već određeni niz godina čitajući u početku mišljenja, članke i diskusije kompetentnih ljudi, a potom i knjige i istraživanja koja se bave tematikom talenta uopšteno kao i sa usko povezanim temama. Zbog toga ću kroz tekst pokušati da prenesem informacije o kojima se temeljnije istraživalo i o kojima sam čitao i povezaću ih sa iskustvom iz prakse kroz  plivačku i triatlon karijeru.

Stroga definicija talenta varira, i postoji veliki broj opisa, od  “Urođeni talenat je primarni sklop za izvanredne sportske rezultate, gde se talentovankoristi kao sinonim za veoma veštog sportistu.”, preko opisa koji po meni najbolje opisuje talenat “Talenat je sklop karakteristika koje poboljšavaju sposobnost pojedinca da dostigne ekspertizu u određenom segmentu na ubrzani način. Ta sposobnost omogućava pojedincu da napreduje bržim ritmom od ostalih na tom polju koji su na istom nivou ekspertize/sportske sposobnosti/veštine.” do “Imati talenat znači posedovati sposobnost za uspevanje na određenom fiziološkom ili psihološkom polju, uglavnom na mnogo lakši način nego većina populacije. Talenat obično dolazi od superiornijeg genetskog nasleđa, ali može biti iskorišteno samo kroz naporan rad i posvećenost. Oni koji su sposobni da iskoriste talenat obično postaju visoko priznati u svom polju ekspertize.”.

Trenutno postoje dva polarno suprotna mišljenja, jedno da je telenat primarni sklop za postizanje vrhunskih rezultata, a drugo da su disciplina i rad (Eriksonova teorija “10.000 sati”) najvažniji elementi za postizanje vrhunskih rezultata, a da talenat igra minimalnu, praktično nepostojeću ulogu.

Razlika u starosti ima veliki uticaj na performanse u mlađim uzrastima

Na svom prvom plivačkom takmičenju sa 6 godina, nakon samo par meseci treninga, sam pobedio na 25 metara kraul i na 25 metara leđno, i mislim da sam bio skoro pola bazena ispred svojih vršnjaka. Sa obzirom da se radilo o veoma kratkom vremenskom intervalu treniranja pred takmičenje, da li moja superiornost na te dve trke u odnosu na ostalu decu znači da sam ja bio više talentovan od njih? Odgovor zahteva određene činjenice i spoljašnje faktore. Prvo, da li se pod terminom “trening” računa samo tih par meseci plivanja, drugo da li razlika u starosti ima uticaja. Od kada sam stao na noge bio sam veoma aktivno dete, praktikovao sam razne sportove i igre svakodnevno, a sa obzirom da sam živeo na selu sigurno sam imao bolje uslove (verovatno i veću želju i motiv) da budem aktivniji od većine gradske dece sa kojima sam krenuo da plivam. Tako da sigurno se u poređenju mene i nekog deteta koje nije bilo aktivno pre početka plivačkog treninga mora uzeti u obzir početna fizička pripremljenost. Iako se radilo o drugim vrstama aktivnosti, verovatno sam imao razvijeniju aerobnu sposobnost i mišićnu muskulaturu jer sam većinu dana bio veoma aktivan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Drugi veoma bitan faktor jeste starosna dob koja je krucijalna kod dece od 4 pa sve do 14 godine. Rođen sam u janaru, tako da ako je takmičenje bilo na moj 6. rođendan, neko ko je rođen u novembru je tada imao 5 godina i 2 meseca.

Razlika između tog deteta i mene je bila 10 meseci, odnosno čitavih 14%. Ako jedan sportista ima 20 godina, 14% razlike će predstavljati 2 godine i 9 meseci. Plus, u tom periodu dece od 6 godina, 10 meseci predstavlja ogromnu razliku zbog fizioloških promena koji su kod dece uočljivi skoro i na mesečnom nivou.

U mlađim kategorijama u sportu postoji iznenađujuće velika razlika u performansama između dece koji su rođeni u različitim kvartalima u godini. Sa grafika se uočava da je procenat dece koja su rođeni u prva 3 meseca viši nego u svih ostalih 9 meseci, a 7 puta viši od poslednja tri meseca u godini.

To je jedna od važnih činjenica zbog koje mnogi prave veliku grešku u selekciji talenata u mlađim kategorijama ne uzimajući u obzir “malu” razliku u godinama. A činjenica je da se sportska takmičenja u mlađim kategorijama održavaju po starosnom dobu koje se gleda na uobičajenom periodu od januara do decembra. Reprezentativan primer je i škola fudbala Barselone gde je broj dece rođenih u januaru 46, u julu 9, a u decembru 1. Verovatnoća da će dete u timu škole fudbala biti rođeno u decembru je manje od 0.5%.

Najveći razlog zbog uspešnosti dece rođenih u prvim mesecima godine u mlađim kategorijama se pripisuje jednostavno napretku u razvoju koji se dešava velikom brzinom. Deca koja su rođena u januaru su viša od dece koja su rođena u decembru, osim toga ona su i brža, pogotovo u periodu do 13-e godine. Sledeća dva grafika ilustruju uočljive razlike u visini dece starosti od 13 do 15 godina i njihovoj brzini na 60 m trčanja.

Sa 13 godina prosek visine dece rođenih u prva tri meseca je oko 173 cm, a prosek dece rođenih krajem godine 164 cm. Razlika od čitavih 9 cm. Sa 15 godina se razlika smanjuje i iznosi od 2 do 3 centimetra. Razlika u vremenu sprinta na 60 metara dece od 13 godina je takođe jasno uočljiva između onih rođenih u prvom delu godine i onih rođenih u drugom delu godine. Sa 15 godina razlika postaje drastično manja, i zbog toga se starosna dob od 15 godina može i uzimati kao ispravna referenca za merenje različitih psihofizičkih sposobnosti gde ne postoji greška uzrokovana razlikom u starosti.

Relevantnost rezultata u mlađim kategorijama za seniorski uspeh

Prethodno navedene činjenice se moraju uzeti u obzir kada se diferencira uspešno dete u određenom sportu i manje uspešno dete. Jer ako je neko dete sporije, manje snažno ili manje izdržljivo od drugog deteta kada oboje imaju 11 godina, to nije validna naznaka da će tako biti i kad budu imali 18 godina ili 23 godine. Jer osim potencijalne razlike u starosnom dobu, postoje i mnogi genetski faktori koji utiču na brzinu stasavanja, odnosno period kada dete ulazi  u period puberteta i period adolescencije. Neka deca imaju tendenciju da veoma rano dostižu veliki procenat maksimalne sposobnost kada su u pitanju snaga i brzina, dok se neka razvijaju sporijom stopom razvoja. Iako je ova tematika vezana za LTAD (long-term athlete development, odnosno dugoročni razvoj sportista koji je opisan u članaku o selekciji u plivanju) ne sme se izgubiti iz vida da se obično po performansama iz kategorije pionira, kadeta i juniora dete “obeležava” kao talentovano ili netalentovano, i da se obično pravi loša selekcija koja isključuje one koji kasno stasavaju, kada veliki broj potencijalno nadarenih ne ispuni svoj potencijal jer ne ostanu u sportu.

Na grafiku se nalaze podaci koji pokazuju da deca koja su od malena pa do 15-e godine trenirali više, u periodu od 15-e godine pa nadalje treniraju manje, odnosno prestaju ozibljno da se bave sportom (u proseku, svakako da se ne radi o “pravilu”). I da su profesionalni sportisti u proseku trenirali manje do 15-e godine. Mnogi faktori utiču na tu činjenicu, tako da je zaključak da su rana specijalizacija i veliki volumen treninga izuzeci, a ne norme. A velika mana visokog volumena u mlađim kategorijama jeste rizik od povreda.

Osvrnuo bih se na moj slučaj iz plivanja. Zbog uspeha na nacionalnom nivou u mlađim kategorijama kada sam na Državnim prvenstvima osvajao i maksimalnih 6 zlatnih medalja, sigurno da sam bio okarakterisan kao plivač sa velikim potencijalom za uspeh u budućnosti. Ali to nije bio slučaj, iako je za nekoga ko gleda sa tribina to bilo veoma logično. Ono što se teško moglo videti gledajući ta Državna prvenstva za decu do 12 godina je da sam verovatno trenirao više i intezivnije od ostalih plivača mog uzrasta, da sam bio snažniji i izdržljiviji, i da je suviše akcenta stavljano na postizanje rezultata u tim ranim epohama, a da se zapostio LTAD odnosno moj razvoj na duge staze. Imao sam 6-7 različitih trenera kroz svoju plivačku karijeru do 15-e godine kada sam krenuo sa triatlonom, i većina (čast izuzetku od par trenera) su po mojoj sadašnjoj oceni radili na dosta loš način kada je u pitanju fokus na seniorski rezultat. Trenirali smo po “ruskoj školi”, veći broj kilometara, dosta inteziteta, a veoma malo fokusa na dobru tehniku koja je neophodna za rezultate u seniorskim kategorijama, i bez fokusa na istezanje i elastičnosot gornjih ekstremiteta koji su krucijalni za ekonomičnost plivanja. Moje plivanje se svodilo na iskorišćavanje snage koje sam tada imao na pretek. Svakako da se nakon 12-e godine moja progresija smanjila i prestao sam da napredujem jer sam dostigao pik u snazi, a tehniku je tada bilo veoma teško popraviti. Bio sam i ekstremno nerazgiban, a samim tim i neefikasan u vodi. Od svih plivača i plivačica iz moje grupe i kluba niko danas nije u takmičarskom plivanju, iako je većina dominirala i imala mnoge nacionalne rekorde, uključujući i mene, u raznim kategorijama, odnosno većina nas je bila “talentovana”. Iz svih nas su veoma rano isceđeni najbolji rezultati, i sve što nam je ostalo jesu stotine medalja sa raznih takmičenja u mlađim kategorijama koji su potpuno nerelevantni za profesionalni sport. Svakako da su ostali društveni i socijalni faktori uticali da neko prestane ranije, ali ko god je pokušao da se probije u seniorskim kategorijama, nije u tome uspeo. Zbog toga se u poređenju ili određivanju talenta, moraju uzimati mnogi drugi faktori i za vrhunski rezultat je potreban dugogodišnji plan.

Na školskom okružnom prvenstvu na 50 prsno, 2003-e ili 2004-e godine, prvo mesto je pripalo meni, a drugo plivaču koji je moje godište i kog sam tog dana i upoznao. Bio je viši, vitak i slabije mišićne građe iako je trenirao vaterpolo. Razdavajale su nas stotinke (otplivali smo trku za 35 sekundi). Samo 2 ili 3 godine kasnije, na I Svetskom juniorskom prvenstvu u plivanju u Rio de Žaneiru, taj plivač se takmičio upravo na diciplini 50 prsno. Osvojio je srebrnu medalju rezultatom od 29:05 sekundi. Zvuči neverovatno? Nije, jer je njegov plivački trening praktično bio igra dok se nije posvetio plivanju u potpunosti. Naravno, radi se o Čabi Silađiju.

Kada se kao referenca uzima to školsko prvenstvo na 50 m prsno, Čabi je to početna tačka, dok je meni jedna od završnih tačaka trenažnog perioda i iskorištenog potencijala (prsno nije bila moja disciplina, ali to ne menja suštinu). Poenta je da on od te tačke konstatno napreduje i ima mnogo prostora da se poboljša kada se posmatra fizički aspekt, tehnički aspekt, i verovatno i psihološki jer je bio motivisan pošto je bio sačuvan od ozbiljnog sporta do tada. Ivan Lenđer koji je uz Čabu praktično jedini koji je ostao aktivan tj. koji je uspeo u seniorima od naše generacije na internacionalnom nivou, je i jedini koji je od samog početka bio veoma uspešan, a dogurao je do seniora. Ali mora se imati u vidu da je Ivanova tehnika na delfinu uvek bila veoma efikasna i da mu je to pomoglo da pomera svoje granice iz godine u godinu. Treba se prisetiti grafika u kojoj je 53% dece u sportskim timovima rođeno u prvom kvartalu, a potom pogledati podatke sa grafika koji pokazuje procenat rođenja po kvartalima u seniorskoj kategoriji; drastično različiti rezultati.

Gimbel (1976) podržava perspektivu i genetike i rada i zaključuje da bi talenat trebao biti analiziran iz tri perspektive:

• Fiziološke i morfološke varijable
• Adaptacija na trening
• Motivacija

Talenat je podeljen na unutrašnje faktore – genetiku, i spoljašnje faktore – okruženje. Po Gimbelu su genetski faktori esencijalni u razvoju vrhunskih rezultata, ali su perfromanse smanjene ako uslovi okruženja nisu idealni. Kada se radi o identifikaciji talenata opisao je i “lažno pozitivne” – pojedince koji su identifikovani kao talenti ali nikada nisu dostigli predviđeni potencijal. Tri objašnjena za ovaj fenomen jesu:

• Testovi za predviđanje performansi nisu dovoljno validni, pouzdani i objektivni
• Nemoguće je precizno predvideti performanse tim testovima zbog biološke startosti između dece
• Doprinos fizioloških varijabli su zanemareni u prediktivnim modelima (onima koji predviđaju performanse)

Grafik prikazuje važnost okruženja, odnoso veličinu mesta življenja, za pravilan i nesmetan sportski rad. Manji gradovi i veća mesta, od 50.000 do 100.000 stanovnika su idealni za razvoj sportista i njihovog talenta. U zaključku studije (Cote J., Macdonald D., Baker J., Abernethy B., 2006) se navodi: “Kvantiet praktikovanja sporta u manjim gradovima može biti faktor jer su manji gradovi bezbedniji, bolji je pristup otvorenim prostorima i manje je resursa za dečije slobodno vreme. Manji gradovi predstavljaju veće prilike za dostizanje boljih rezultata zbog manje kompetetnosti, što u mladosti može povećati motivaciju za radom… Studija je pokazala da je faktor mesta mnogo bitniji od faktora relativne starosti.”. Na našim prostorima se može napraviti slična paralela, i posmatrajući mesta rođenja i treniranja vrhunskih srpskih sportista dobija se utisak da je većina iz manjih gradova.

Teorija “10.000 sati”

Anders Erikson, švedski fiziolog na Univerzitetu u Floridi je svetski poznat zbog svoje teorije “10.000 sati” koju su mnogi stručnjaci prihvatili, ali za koju se pojavljuje sve više kontraargumenata. Ona je dobila na popularnosti zahvaljujući knjizi koju je napisao Malkolm Gladvel. Zove se “Outliers: The Story of Success”. Erikson tvrdi da bilo koja zdrava osoba nakon 10.000 sati “namerne” (misli se na promišljene, i kvalitetne) prakse može postati svetski stručnjak na tom polju. Po Eriksonu, ako bi sada krenuo da se bavim fudbalom, i praktikujem ga 3 h dnevno što je oko 1.000 sati godišnje, za 10 godina bih mogao da budem u prvoj postavi najačeg kluba u Evropi. Ili ako bih krenuo da igram šah 5 sati dnevno, za oko 6 godina bih postao majstor. Poreklo teorije se veže za svet klasične muzike gde postoji tesna korelacija između vremena praktikovanja i dostignutog nivoa, ali sport je potpuno druga vrsta “umetnosti”. Veže se i za šahiste gde se uzima vreme od 10.000 sati kao referenca za neophodno vreme da šahista postane majstor međutim već u tim primerima se pronalaze propusti. Pobednici internacionalnih takmičenja u klasičnoj muzici su praktikovali sviranje određenog instrumenta i 25.000 sati u periodu od 20 godina, a iz istraživanja (Gobet F., Campitelli G., 2007) se dobila srednja vrednost za postizanje titule “majstora” u šahu koja iznosi 11.053 sata, ali uz interval greške od čak +/- 5.538 sati što je praktično 50% date srednje vrednosti. Dok napredni šahisti i oni koji brzo uče (talentovani) postaju majstori za samo 3.000 sata vežbanja. Neki su postali majstori nakon 23.000 sati vežbanja. A postoje i oni koji nakon 25.000 sati vežbe ne dostižu titulu “majstora”. To je samo jedan od primera koji pokazuje da je Eriksonova teorija neodrživa i da se ne sme generalizovati. Broj od 10.000 sati se može uzimati kao uopštena srednja vrednost, jer može imati smisla sa obzirom da su potrebne godine i godine rada za vrhunske rezultate, ali svakako da postoje oni koji napreduju bržom stopom i koji veoma brzo mogu da postanu eksperti u svojoj praksi za veoma kratko vreme, isto kao što postoje i oni koji nakon decenija rada na određenom polju ne mogu da dostignu rang svetskog vrha.

Primer koji je verovatno najreprezentativniji (opisan je detaljno u sjajnoj knjizi Davida Epštejna “The Sports Gene”) je paralela između sportiste koji je trenirao na hiljade i hiljade sati i sportiste koji se pojavio “ni od kuda”, i zajedno su se našli na liniji zaleta na Svetskom atletskom prvenstvu u Osaki 2007. godine. U pitanju su poznati švedski skakač u vis Stefan Holm i manje poznati Donald Tomas sa Bahama. Holm je sa četiri godine preskako improvizanu prepreku u kući, i veoma rano je postao opsednut skokom u vis, kao i njegov otac koji ga je trenirao. Trenirao je dva puta dnevno, a poslepodnevni trening se sastojao od 30 uspešnih skokova. Ako bi rušio šipku, ponavljao bi i ne bi išao kući dok god ne bi preskako svih 30 puta. Holm tvrdi da ni jedna osoba u istoriji čovečanstva nije napravila veći broj skokova od njega, što je vrlo izvesno. To mu je pomoglo da na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine osvoji zlato. Sa druge strane, Donald Tomas do januara 2006. godine nije znao šta je skok u vis. Igrao je basket i zakucavao je sa prijateljem koji ga je jednom prilikom izazvao na klađenje sa tvrdnjom da neće moći da prekoči 1.98 metara. Donald je prihvatio opkladu i iz prvog je uspeo da preskoči. Njegov prijatelj je bio zapanjen i postavio je visinu na 2.03 metra. Donald je preskočio. Potom 2.13 metara, što je Donald iz prvog preskočio. Prijatelj je u neverici prepričao događaj treneru atletike na Univerzitetu gde su zakucavali, a nakon toga je sve istorija. Dva meseca kasnije je osvojio 4. mesto na Komonveltskim igrama, gde je skakao u teniskim patikama jer se još uvek nije bio navikao na sprinterice. A samo godinu dana i 8 meseci kasnije od opklade i prvog skoka, na Svetskom prvenstvu u Osaki, rezultati nakon finala su bili: 1. mesto Donald Tomas, 2. mesto Jaroslav Ribakov, 3. mesto Kiriakos Joanou, 4. mesto Stefan Holm. Stefan koji je “proizvod” mukotrpnog rada i decenija posvećenosti i discipline u periodu od 21 godine do Osake, i Donald koji je sa godinu dana ozbiljnijeg rada postao najbolji na planeti, predstavljaju model “10.000 sati” i model “čist talenat”. I oboje su uspeli, oboje su u jednom trenutku bili najbolji na svetu. Očigledno se ni jedan model ne sme generalizovati, i uvek će biti izuzetaka, a ako postoji izuzetak, kao što postoji i iz primera šahista, sama teorija potpuno pada u vodu.

Šta zapravo stoji iza “talenta” skakača sa Bahama? Masaki Išikava, japanski naučnik koji je izučavao Donalda 2008. godine je došao do zaključaka da su njegove noge veoma dugačke u relaciji sa njegovom visinom, i da ima “gigantske” ahilove tetive (Holmove tetive su normalne veličine, ali ekstremno jake što je posledica hiljada skokova). A dužina ahilove tetive i jačina su glavne determinante za skok. Kengur ima veoma dugačku tetivu koja je ekvivalent ahilovoj tetivi kod ljudi, što mu omogućava da skače visoko. Interaktivan prikaz funkcije tetiva Holma i Tomasa pokazuje detalje vezane za mehaniku skoka i povezanost sa ahilovom tetivom. Iako se ne sme isključivo samo ta osobina uzimati za uspeh skakača, ona je veoma važna kada se posmatra čitava slika. Bitna zanimljivost za slučaj Davida jeste da on nakon Osake nije popravio svoj rezultat od 2.35 metra ni za 1 centimetar, iako se već devetu godinu profesionalno bavi skokom u vis. Eriksonov model Donald Tomas poništava “uzduž i popreko”.

U julu prošle godine objavljena je najveća meta-analiza (statističko kombinovanje više nezavisnih studija) koja je uzela u obzir 88 studija u kojima je učestvovalo 11.000 ljudi. Dobijeni rezultati pokazuju da u sportu praksa utiče samo 18% na performanse (Macknamara B., Hambrick D., Oswald F., 2014). Rezultati meta-analize su predstavljeni na grafiku.

Ros Taker, profesor i istraživač koji je dosta poznat zbog praktičnog pristupa sportskoj nauci, je u radiskoj debati sa Eriksonom dao veoma jasne primere da je teorija 10.000 sati više marketing nego realnost:

• Visina, koja je ključna u većini sportova zavisi 80% od genetskog nasleđa. Čak 300.000 različitih genetskih varijanti (gena) utiče na 45% nasleđa vezanog za visinu. Većina fizioloških faktora koji su ključni u profesionalnom sportu su vezani za genetiku, kao što su aerobni kapacitet, tip mišićnih vlakana (spora ili brza što je ključno za odabir discipline u atletici; neko ko nema veliki procenat brzih mišičnih vlakana nevezano za količinu i intezitet treninga nikada neće moći da razvije brzinu u sprintu kao neko ko urođeno ima veliki procenat brzih mišićnih vlakana), rizik od povreda, proporcija raspona ruku i visine itd.
• Erikson objašnjava nivo performansi u funkciji od količine treninga, a npr. samo 28% performansi u profesionalnom pikadu se pripisuju treningu tako da je vreme provedeno u vežbi slab prediktor performansi na takmičenju. Ostalih 72% se mora pripisati urođenim faktorima.
• Određene studije su pokazale da postoji ogromna razlika između adaptacije na trening kod ljudi. U studiji (Bouchard, 2011) su neki učesnici poboljšali aerobni kapacitet tj. maksimalnu potrošnju kiseonika (VO2 max) za 5%, a neki za čak 30% istim treningom. Ista studija (Dr. Claude Bouchard stoji iza velike i veoma značajne studije “HERITAGE Family Study” koja je ispitivala 98 familija u dve generacije tako što su učesnici bili podvrgnuti petomesečnom treningu na stacioniranom biciklu, tri puta nedeljno, i bili su strogo kontrolisani u laboratoriji) je proizvela sledeće značajne činjenice: 50% početne vrednosti VO2 max je urođeno i 50% vrednosti VO2 max koja se može utrenirati je urođeno; 21 genetski polimorfizam je asociran sa 50% trenažne sposobnosti VO2 max; Ako osoba ima 9 ili manje od tih 21 genetskih varijanti, ona se karakteriše kao osoba koja slabo reaguje na trening i potencijal poboljšanja VO2max iznosi samo 200 ml/min (što je za osobu od 60 kg 3.33 ml/kg/min); Ako osoba ima 19 ili više od tih 21 genetskih varijanti koje se vežu za aerobni kapacitet, sposobnost povećanja VO2 max je preko 600 ml/min što je za osobu od 60 kg značajnih 10 ml/kg/min što može biti razlika između pobednika trke i nekog ko je završio na začelju u određenoj disciplini sporta izdržljivosti.

Iz navedenih činjenica se može zaključiti da su genetski faktori ti koji utiču na trenažnu adaptaciju. Na primer, kada je reč o ekonomiji trčanja, ona je usko povezana sa visinom, proporcijom udova, dužinom i masom nogu i ostalim faktorima koji su u većem procentu nasledni, tako da trkač koji nema odgovarajuću strukturu tela, nikada neće moći trčati maraton 2:08 h, jer se radi o fiziologiji koja limitira performanse i sa kojom se osoba rađa, tvrdi Ros. Naravno, uticaj rada se ne sme umanjivati, i jedini način da se talenat razvije u svetski vrh jeste uz jako veliki broj sati treninga.

Značaj genetskog nasleđa za vrhunske rezultate

Argument koji na prvi pogled može ići u prilog teoriji o 10.000 sati je poređenje rezultata u sportu od pre 50 godina i sada. Rezultati su značajno napredovali, i danas u većini disciplina pobedničko vreme iz 60ih ne bi bilo dovoljno ni za kvalifikacije. Tako da laiku izgleda da su rezultati napredovali iz razloga što sportisti treniraju mnogo više, jer sigurno da se taj napedak ne može pripisati genetskim razlikama jer se radi o kratkom vremenskom roku kada je u pitanju ljudska evolucija. Međutim razlog napretka, osim profesionalizacije sporta koja je glavni faktor i tehnološkom napretku postoji i genetski faktor, zbog striktne selekcije po sportovima. Svakako da sportisti treniraju više, što jeste važan razlog napretka, ali sredinom prošlog veka su sportisti trenirali nedovoljno da bi iskoristili svoje potencijale, iz razloga što sport nije bio komercijalizovan i profesionalan kao danas, i mnogi nisu mogli da žive od bavljenja sportom već su prelazili na druge profesije.

Početkom prošlog veka je vladalo mišljenje da postoji “perfektna građa tela” koja je univerzalna za sve sportove – “osrednja” visina i “osrednja” težina. Nebitno da li se sportista bavio fudbalom, plivanjem ili atletikom, on je trebao da teži toj univerzalnoj građi. Tada su skakač u dalj i bacač kugle bili iste visine i građe, kao i odbojkaš i bacač diska, koliko god to zvučalo neverovatno. Međutim u poslednje 3 do 4 decenije došlo je do velike promene, do “velikog praska građe tela sportista” (The Big Bang of Body Types). Prosek visina gimnastičarki je u poslednjih 35 godina sa 160 cm pao na 145 cm što jasno prikazuje koliko su genetske predispozicije postale bitne u profesionalnom sportu. U NFL-u (Američki fudbal) se danas kod igrača 1 cm više ili 0.5 kg više projektuje u 45.000 dolara bolju platu. Naučnici iz Australije Kevin Norton i Tim Olds su sakupljali podatke vezane za mere i tip građe sportista kroz više decenija i definisali su meru BOZ (bivariate overlape zone). BOZ označava verovatnoću da određena osoba može da se uklopi u tip građe koja je neophodna za vrhunske rezultate u određenom sportu. Danas manje od 30% ljudi ima proporciju visine i težine neophodnu da se postane profesionalni fudbaler, a manje od 10% neophodnu da se postane ragbi igrač. Zanimljivost vezana za vaterpolo igrače u Hrvatskoj pokazuje da je prosek dužine ruku u periodu od 1980 do 1998 godine povećan za više od 2.5 cm, dok se za to vreme prosek dužine ruku čitave populacije u Hrvatskoj povećao za oko 0.5 cm. Ovi podaci pokazuju da veštačka selekcija za profesionalne sportiste postaje sve rigoroznija, i da veoma mali genetski faktori imaju značajan uticaj na najvišem nivou takmičenja. Sa grafika se može uočiti kolika promena se pojavila između 20 sportova kada su u pitanju srednje vrednosti visine i težine sportista u tim sportovima. Žuta boja označava vrednosti iz prve polovine prošlog veka, a plava boja predstavlja današnje srednje vrednosti. Upravo iz toga razloga “raštrkanosti” plavih tačaka (današnjih srednjih vrednosti) je fenomen i dobio ime “veliki prasak građe tela”.

Paula Redklif je svetska rekorderka u maratonu koja je godinama pobeđivala skoro sve maratone koje je startovala. Ali je na Olimpijskim igrama u Atini i Pekingu žestoko zakazala. Obe trke su bile po ekstremnim vrućinama, a upravo je to razlog njenog neuspeha. U Atini je odustala, a u Pekingu je završila na razočaravajućem 23. mestu, trčeći 17 minuta sporije od svog rekorda. Glavni uzrok toga je njena visina od 173 cm; za “glavu” je viša od ostalih maratonki koje su trčale rame uz rame sa njom. Sitnija građa je ključna za takmičenja u sportovima izdržljivosti na velikoj vrućini jer odnos površine kože i veličine tela određuje kojom brzinom će telo da zrači (gubi) toplotu. Proporcije Paule su nepovoljne za takmičenja na velikim vrućinama (a povoljne za hladne maratone na kojima je ubedljivo odnosila pobede). Pobednica Olimpijskog maratona u Atini, japanka Mizuki Noguči je visoka 150 cm – za 23 cm je niža od Paule. Olivera Jevtić je uz dosta muke uspela da završi trku na sjajnom 6. mestu. Paulin primer je još jedan podatak koji pokazuje koliko genetske predispozicije utiču na takmičenja, ne samo u određenim sportovima, već i u određenim uslovima.

Još jedan zanimljiv primer Davida Epštejna jeste poređenje dužina nogu poznatog marokanskog atletičara Hišam El Geruža (moj omiljeni atletičar iz 2000-ih koga sam često voleo da gledam iako me atletika nije previše zanimala u to vreme) i plivača Majkla Felpsa. Naime, njih dvoje nose isti broj farmerica iako je razlika u njihovim visinama skoro 13 cm. Ali Hišam ima dugačke noge u odnosu na svoje telo, a Majkl veoma kratke jer je idealno plivačko telo ono sa dugačkim trupom, kratkim nogama i veoma dugačkim rukama (velikim rasponom ruku).

Majkl redovno mora da ide na proveru za Marfanov sindrom (otkrio ga je Antoan Marfan krajem preprošlog veka) koji predstavlja poremećaj vezivnog tkiva, gde oboleli imaju ekstremno dugačke ekstremitete.

Svoj prvi triatlon sam uradio 2003-e godine. Ne sećam se puno detalja sem da sam u super-sprint triatlonu isplivao ubedljivo prvi i da me je pola takmičara prešlo već u prvoj tranziciji dok sam brisao noge i obuvao čarape, ne znajući da je to suvišno. Verovatno sam trku završio negde u sredini. 2005-e sam opet radio istu trku (do tada nikada nisam namenski uradio ni jedan biciklistički trening, kao ni jedno trčanje; vozio sam bicikl kao prevozno sredstvo, a trčao sam samo kada sam praktikovao sportove sa društvom i kada sam se takmičio na krosu u školi) i uspeo sam da je pobedim. Nakon toga sam dobio poziv da dođem na trening TK “Dynamic”-a, na trkačku ligu koja se tradicionalno održava od 1999. godine. Nakon plivačkog treninga (tada sam se još uvek aktivno bavio plivanjem) sam na meni i dalje nejasan način ubeđen da krenem da trčim 5 km sa svim trkačima, distancu od koje ni trećina do tada nisam pretrčao odjednom. Bio sam u dugačkim bermudama i običnim gumenim patikama. Krenuo sam i istrčao svih 5 km. Vreme 20:00 min, prolaz na 2 km 8:00 min, prolaz na 3 km 12:00 min. Vreme od 20 minuta, sa programiranim prolazima u sekundu, bez trčanja sa satom, jeste pristojno za petnaestogodišnjaka kome je to drugi trening u 2 sata. To samo može biti znak da osim velike izdržljivosti i visokog aerobnog kapaciteta i sposobnosti zbog mojih prethodnih 10 godina plivanja, mora postojati i genetski faktor vezan za trčanje. Roditelji su mi se u više navrata takmičili na školskim takmičenjima u atletici u sprintu i oboje su bili dosta brzi, a otac se kraće vreme bavio i atletikom (sprint i skakanje u dalj) iako mu je fudbal bio glavni sport, dok je tetka bila dosta uspešna na dužim disciplinama, tj. krosevima. Iako se niko od njih nije duže vreme bavio atletikom, sigurno su već i oni posedovali solidnu “genetsku bazu” jer su se duže vreme bavili sportom. Ali sa obzirom da su trčali 100 m, verovatno sam kao dete imao razvijenija brza mišićna vlakna (tip IIa), jer sam uvek mogao da plivam sprinteve, a od kada sam u triatlonu retko se dešava da izgubim u sprint finišu. Spora mišićna vlakna (tip I) sam sigurno razvio dugogodišnjim treningom pošto sam osim sprinterva plivao i 1500 m kraul, 800 kraul i 400 mešano. Čovek ima i brza i spora mišina vlakna (kod većine ljudi je odnos 60% tip II i 40% tip I), i ona se mogu dalje razvijati treningom u većoj ili manjoj meri. Razlika između tipa IIa i tipa IIb je ta što su tip IIa ekstremno brza vlakna koja se kontrakuju 10 puta brže nego tip I, i duplo brže nego tip IIb i ona se retko nalaze kod ljudi. Fiziološka istraživanja pokazuju da trening izdržljivosti može poboljšati sposobnost brzih mišićnih vlakana da se sporije zamaraju, ali da sprint trening ne povećava brzinu kojom se spora mišićna vlakna kontrakuju. Tako da je za sprintera esencijalno da ima veliku proporciju brzih mišićnih vlakana.

Džastin Duran sa Instituta sportske nauke u Južnoj Africi gde je testirano preko 10 hiljada dece, kaže da nikada nije video dete koje je bilo sporo da je postalo brzo, odnosno tvrdi da “spora deca nikada neće biti brzi kada odrastu” što veoma slikovito pokazuje činjenice vezane za mišićna vlakna. Vraćanjem na primer o mom prvom trkačkom treningu i triatlon počecima, želeo sam da iznesem uticaj i prethodnog bavljenja sportom, ali i da mora postojati uticaj genetike. Jer samo 3 nedelje nakon prvog treninga, na svojoj četvrtoj uzastopnoj ligi sam trčao 18:47 min, a nakon 12 nedelja sam trčao 17:55 min. U početku sam trenirao trčanje u proseku 4 puta nedeljno, ne računajući prve dve nedelje kada sam imao upale po nekoliko dana, i kada sam jedva hodao. Ti rezultati nisu ništa “sa druge planete”, na hiljade mladih ih trči po celome svetu, ali posmatrajući naš region gde ne postoji jaka kultura dugoprugaškog trčanja, svakako da su me ti rezultati stavljali ispred većine trkača mog uzrasta, a pogotovo triatlonaca. Nakon samo 2 godine treniranja kada sam imao 17 i po godina, sam pobedio svoj prvi triatlon u seniorskoj kategoriji, iako su se takmičili iskusni triatlonci koji su imali deceniju i više triatlon treninga iza sebe, kao i medalje i pobede sa Balkanskih prvenstava. Istina da sam od početka vredno trenirao i da sam bio izrazito motivisan jer sam već prve zime nakon pola godine treninga bio na pripremama sa našim najboljim seniorima, kada sam često na dugim biciklističkim treninzima od četiri sata poslednjih sat vremena bio u polu svesnom stanju i kada sam se koncentrisao samo da pratim točak ispred sebe i stignem što pre na ručak, ali ne može samo dve godine ozbiljnijeg triatlon treninga u tom uzrastu biti dovoljno. Kao što ni samo tri godine ozbiljnog treninga ne može biti dovoljno za pobedu na seniorskom Balkanskom prvenstvu sa 18 godina, već moraju postojati i ostali faktori. Moj primer prosto ilustruje da neki brže, a neki sporije reaguju na stresove trenažnih ciklusa. Istraživanje Olimpijskog komiteta Ujedinjenog Kraljevstva pokazuje da je najprecizniji pokazatelj uspeha nepovoljna situacija u mladosti, i oni izdvajaju termin “elastičnost” ili “prilagodljivost” (resilience) koji označava “sposobnost objekta da se vrati u prvobitno stanje nakon stresa”. Preneseno značenje je da ukoliko dete uspe da se izbori sa određenom nepovoljnom situacijom u mladosti da postoji velika verovatnoća da će u budućnosti biti u stanju da funkcioniše van zone komfora. Za konstruisanje sistema uspeha (sistema razvoja ili odabira talenta) treba uzimati nepovoljne situacije kao “filtere” i treba kreirati neuspeh koji se može “preživeti” (neuspeh koji neće udaljiti decu od sporta ili ih isključiti iz daljeg rada) i dati šansu ljudima (deci, sportistima) da ne uspeju. Razlog mog bavljenja sportom i plivanjem jeste operacija kuka sa 4 godine zbog bolesti morbus perthes zbog koje većina dece bude udaljena od bilo kakve sportske aktivnosti do kraja života. Verovatno je i ta moja “nepovoljna situacija” u mladosti uticala na motivaciju i upornost i veliku želju za treningom, i na samodisciplinu, i njeno prevazilaženje je bila dobra naznaka za potencijal za bavljenje sportom na visokom nivou u budućnosti.

Stvar prestaje da bude prosta i očita kada se dođe na najviši nivo profesionalnog sporta, gde marginalne razlike odlučuju o plasmanu, i upravo se tu najstiniji detalji oko polemike “talenta” iskazuju. U toj tački nije dovoljno biti talentovan i vredan, već je neophodno biti “super-talentovan” i imati specijalnu “1 u 1.000.000” kombinaciju gena. A ni to nije dovoljno, već mora postojati kombinacija fiziološke predispozicije uz rigorozan, metodičan i pravilan dugogodišnji trening, i sportista mora posedovati izuzetnu psihičku snagu i stabilnost.

Do sada su 23 genetske varijante asocirane sa talentom izdržljivosti, i neke od tih varijanti se nalaze kod 80% ljudi, a neke kod manje od 5% ljudi, pronalaze Alun Vilijams i Džonatan Foland. Koristeći genetske frekvencije, ovi genetičari su kompjuterskim programom izračunali statističke projekcije o procentu ljudi koji bi mogli biti “perfektni sportisti u sportovima izdržljivosti”, odnosno koji bi mogli imati dve verzije svih 23 gena. Rezultati su 1 čovek u 1.000.000.000.000.000 (kvadrilion). Što je samo pokazatelj da ne postoji “genetski perfektan sportista” na Zemlji.

Janis Pitsiladis, biolog koji duže vreme temeljno istražuje jamajčane i njihovu genetsku povezanost sa velikim uspehom u sprintu, tvrdi da “Ako želiš da budeš svetski rekorder, moraš izabrati svoje roditelje ispravno.”. Iako je rečenica šaljiva iz razloga što niko ne može da bira roditelje, sa njom se samo daje značaj genetskog faktora. Jao Ming je poznati kineski košarkaš, ali je manje poznato da su njegovi roditelji sa namerom “spojeni” od strane Kineske košarkaške federacije. Oni su jedan od najviših parova i oboje su se bavili košarkom (protiv svoje volje), što je i razlog zbog čega ih je federacija izabrala sa ciljem da se rodi “savršen košarkaš” ili bar neko ko teži tome. Genetika Jao Minga je ciljani proizvod i njegova visina od 2.29 metra nije slučajna.

Iako se iz navedenih informacija dobija jasan utisak o značaju genetike, ne sme se prelaziti preko činjenice da određeni genetski faktori mogu da se oblikuju i razvijaju za specifične potrebe sporta. U knjizi “Super Brain” Dipaka Čopre i Rudolfa Tanzija u kojoj se mogu naći poslednja istraživanja i veoma značajne informacije vezane za način na koji možemo poboljšati razmišljanje i rad našeg mozga, se u jednom paragrafu navode detalji o mitu da je ljudski mozak “nepromenjiv” ili “kompletan u svom razvoju” u smislu da smo rođeni sa kognitivnim sposobnostima koje ostaju takve celoga života. Ali otkrićem neuroplastičnosti koja predstavlja sposobnost našeg mozga da se adaptiramo i transformišemo u zavisnosti od iskustva ili stresa, došlo je do velikog napretka u neuronauci i dokazano je da mozak može da obnavlja svoju strukturu, funkcije i veze. Sredinom 20-og veka američki naučnik Karl Lašli je obavio studiju u kojoj je utrenirao pacove da pronalaze hranu krećući se kroz lavirint, a potom im je odstranjivao deo po deo kore mozga da bi pronašao u kojoj meri je može odstraniti, a da oni i dalje mogu da pronađu hranu. Lašli je bio iznenađen kada je došao do podatka da pacovi mogu da pronađu hranu i kada im se odstrani čak 90% kore mozga. Kada su im delovi kore odstranjeni, njihov mozak bi kreirao nove veze, aksone i sinapse, da bi poboljšao uticaj ostalih čula kao što su miris i osećaj. Osim fizičkih performansi, i mozak se konstatno mora trenirati da bi ceo psiho-fizički sistem bio na visokom novu. Reportaža televizije HRT1 o neurplastičnosti se može pogledati na You Tubu-u.

Jamajka i Kenija

Jamajka je sinonim za sprint u atletici. Na OI u Londonu su osvojili 12 medalja u atletici, na OI u Pekingu 11. U istoriji Olimpijskih igara, sportisti sa tog karipskog ostrva na kome živi nešto manje od 3 miliona ljudi su osvojili 67 medalja. Od tih 67 medalja, 66 potiču iz atletike. Prethodno spomenuti biolog Janis Pitsiladis je nakon temeljnog istraživanja došao do zaključka da je genetsko nasleđe super brzih jamajčana započelo sa “jakim ljudima” koji su bili robovi u prošlosti u africi pre nego što su naselili ostrvo. I samo najači od najačih su uspeli da prežive brutalan put do “Novog sveta”, i nasele ostrvo. Tako da je njihova genetika pojačana iskustvom kroz koje su prolazile generacije. Za te jamajčane brzina je bila esencijalna; da beže, love i da se bore. Iako se neki ne slažu sa istraživanjima Pitslandisa, poznati američki sprinter Majkl Džonson u dokumentarnom filmu iz 2012. godine i sam priznaje “da je robstvo bilo od benefije za naseljenike poput mene” i “verujem da postoji superiorniji atletski gen u nama” misleći na doseljenike iz Afrike. Pitslandis je istražio i da najbolji sprinteri i rekorderi na 100 metara iz ostalih zemalja poput SAD, Kanade, Velike Britanije jesu jamajčanski iseljenici. Janis tvrdi da niko ne može da dvoumi selekciju najspremnijih robova, jer je sam analizirao istorijske zapise, intervjuisao eksperte na ostrvu i bio koautor dokumentata vezanih za demografiju trgovine robljem na Jamajci. Gen koji je povezan sa superiornom sposobnošću za sprint kod ljudi je ACTN3 ili alfa-aktinin-3 i skoro svi jamajčani imaju taj gen odnosno kopiju prave verzije za sprint. Ali pored očigledne genetske nadarenosti jamajčana za sprint, njihova altetska kultura je ključna u stvaranju uspešnih sprintera i sprinterki. Stadion u glavnom gradu Kingston svake godine dobija odlike Olimpijskih igara, kada se održava srednjoškolsko Nacionalno prvenstvo u atletici kada na stadionu koji ima 35.o00 mesta svi gledaoci koji dođu da bodre trkače stoje da bi ih stalno verovatno i preko 50.000. Mnogi skauti sa američkih Univerziteta stoje pored staze i zapisuju detalje sa namerom da pokušaju da ubede najbrže da se pridruže njihovim Univerzitetima da bi dobili stipendije. Esencijalna karika u ovom uspehu je verovatno činjenica da svako dete sa Jamajke u određenom periodu odrastanja dobije priliku da sprinta, jer na hiljade dece konstatno trče protiv štoperice, ali će samo oni najbrži uspeti da se probiju. To je ono što u najvećoj meri utiče na ovaj fenomen jamajčanskog sprinta. Selekcija genetski predisponiranih, a potom rad.

Kenija sa druge strane deli veliki atletski uspeh sa Jamajkom, ali su naravno u pitanju dugoprugaške discipline. Kenijci imaju ukupno 86 medalja sa OI, a 79 su iz atletike. U Londonu su osvojili 12 medalja, u Pekingu 14, i svih 26 su iz atletike. Svet misli da su kenijci uspešni u maratonu i srednjeprugaškim i dugoprugaškim disciplinama, a kenijci smatraju da je u pitanju isključivo pleme od oko 5 miliona ljudi po nazivu “Kalenjin” koji čine nešto više od 10% kenijske populacije. Ime brenda sportske opreme “Kalenji” je inspirisano ovim kenijskim plemenom. Etnička grupa Kalenjin naseljava dolinu pod nazivom “Rift Valley provincija” i oni žive (i treniraju) na nadmorskim visinama od 2.000+ metara. Impozantan podatak da je 17 amerikanaca u istoriji do kraja 2011. godine trčalo ispod 2:10 h, a da je samo u oktobru 2011. godine 32 Kalenjina istrčalo ispod 2:10 h stavlja u perspektivu koliko su oni u stvari superiorni maratonci. Istorija koja se veže za pretke Kalenjina, ili preciznije za Kalenjin ratnike u prošlosti govori o praksi krađe stoke. Opisuje se da su odlazili na područja gde su živela druga plemena, gde su vezivali stoku koja je bila vlasništvo tih drugih plemena, a potom je dovodili u svoju dolinu što je brže moguće trčeći ili hodajući. I to uzimanje stoke ili “racija stoke” nije predstavlalo krađu kod njih ukoliko stoka nije pripadala pod-plemenu Kalenjina. Krađa se uglavnom odvijala noću i distance koje su prelazile su često bile veće od 150 kilometara. Tako da su kradljivci stoke morali da budu veoma izdržljivi i jaki. Osim Kenijaca, čitav predeo istočne Afrike važi za svetski centar dugoprugaškog trčanja. Robert Maners je antropolog i navodi da narod “Oromo” u Etiopiji i “Sebei” u Ugandi imaju prošlost povezanu sa krađom stoke koja im je omogućila da se generacijama poboljšava njihova “dugoprugaška genetika”. Skoro svi maratonci i dugoprugaši u Etiopiji jesu “Oromo”, a u Ugandi narod “Sebei” je u stvari pod-grupa Kalenjina, među kojima je i pobednik Olimpijskog maratona u Londonu 2012. Stefan Kiprotič. Maners ne smatra da svaki Kalenjin može biti uspešan dugoprugaš ili srednjeprugaš, ali veruje da je proporcija Kalenjina koja može postati uspešna mnogo veća nego proporcija drugih naroda.

Tim istraživača iz Kopenhagena su od 1998. godine istraživali fiziologiju koja stoji iza velikog uspeha Kalenjina. Istraživali su dečake iz Kenijskih gradova, iz Kenijskih ruralnih mesta i dečake iz Kopenhagena. I na iznanađenje rezultati su pokazali da profesionalni trkači iz Kalenjin naroda nemaju više sporo-kontrahujućih vlakana od Evropljana, i da dečaci iz naroda Kalenjin iz gradova i iz ruralnih mesta nemaju višu sporo-kontrahujućih vlakana od Danskih dečaka. Dečaci Kalenjina iz ruralnih krajeva imaju viši VO2 max od dečaka Kalenjina iz gradova koji su mnogo manje aktivni tako da je taj podatak i očekivan, ali njihova vrednost VO2 max je veoma slična kao i vrednost dečaka iz Danske. Što se tiče adaptacije na tri meseca treninga, i tu su se dobili slični rezultati – Kalenjin dečaci kao grupa nisu u većoj meri poboljšali maksimalni aerobni kapacitet više od dečaka iz Danske. Razlika koja postoji između njih se ogleda u tipu njihovih tela. Kalenjin dečaci su niži za 5 cm od dečaka iz Danske, ali uprkos manjoj visini imaju duže noge za skoro 2 cm. Ali naučnici kao najvažniji podatak ističu obim nogu, ne dužinu, i podatak da Kalenjini imaju 15-17% tanje noge od Danaca. Obimnija noga zahteva više energije za pokret, što je čini manje ekonomičnom. I u studiji je pokazano da što više težine na donjem delu nogu, to je trčanje teže i manje ekonomično. Jedna studija pokazuje da kada se oko struka stavi pojas sa tegovima težine 3.6 kg trkači troše 4% više energije nego trčeći bez ikakvog tega. Međutim kada se polovina te težine stavi na levi članak i polovina na desni članak na nozi, troši se čak 24% više energije, iako je ukupna dodata težina ista i iznosi 3.6 kg. Što manje težine koja je udaljena od tela, to bolje za trkača. Zbog toga su tanke i duge noge i “vretenasti mišići” (pogotovo lista) glavni razlog superiornosti Kalenjina kada je u pitanju izdržljivost. Njima jednostavno treba manje energije da bi trčali istom brzinom. Fiziološke vrednosti i parametri funkcionalnih sposobnosti se ne razlikuju kao što je pokazano u studiji, iako se mislilo da je njihov maksimalni aerobni kapacitet dosta superiorniji nego kod ostalih. Ključ uspeha Kalenjina je njihova ekonomija trčanja. Kalenjin sa određenom vrednosti VO2 max i trkač drugog naroda sa tom vrednošću neće trčati istom brzinom uz isti napor, Kalenjini će trčati brže. Tako da se njhov uspeh, kao i uspeh sprintera sa Jamajke pripisuje genetskim faktora. Iako ne treba zaboraviti njihovu monašku disciplinu i profesionalnost, jer na hiljade Kalenjina svakodnevno trči na idealnoj nadmorskoj visini (što takođe povoljno utiče) za sportiste izdržljivosti i sve što rade sem trčanja se odnosi na jelo i spavanje. Čak i mnogi uspešni maratonci koji su zaradili dovoljno novca da žive u Keniji veoma lagodno, većinu godine provode u kućama sa ostalim trkačima gde nemaju ni televizor. Mo Farah u svojoj autobiografiji “Twin Ambitions – My Autobiography” opisuje posvećenost kenijaca i njihovu ljubav prema trčanju i navodi da je postao profesionalniji tek nakon što je otišao na trening kamp u Keniji gde je uvideo koliko su kenijci fokusirani dok treniraju.

Zaključak u vezi trkača iz Jamajke i Kenije se svodi na njihovu genetsku predispoziciju za discipline u kojima se takmiče, i verovatnoća da će za 10 godina trenutno najbrže dete svih osnovnih škola u Srbiji biti brže od trenutno najbržeg deteta iz Jamajke koje će nastaviti da trči je praktično nepostojeća, nevezano za broj sati treninga deteta iz Srbije, kao što je i verovatnoća da će trenutno najizdržljivije dete iz srpskih škola biti bolje na dugoj distanci u seniorskoj kategoriji od Kalenjina praktično nepostojeća. Ali je prilično izvesno da će trenutno najbrže srpsko dete ako nastavi aktivno da trenira biti brže od tog deteta sa Jamajke ukoliko ono ne nastavi da trči i da će najizdržljivije srpsko dete ako nastavi aktivno da trenira biti bolje na maratonu od deteta Kalenjina ako ono ne nastavi da trči. Jer u 1980. godini samo je jedan kenijac trčao ispod 2:20 h, koliko god to neverovatno zvučalo, dok je u 2006. 541 kenijac trčao ispod 2:20 h. Genetske razlike između kenijaca 1980. i 2006. godine su nepostojeće, stoga se enormno poboljšanje može pripisati samo jednom faktoru: treningu i disciplini.

Talenat. Plus trening.

Moj zaključak kroz iskustvo i istražene činjenice je da su za vrhunske rezultate potrebni simbioza talenta i pravilnog dugogodišnjeg rada. Talenat je krucijalan u stvaranju šampiona, ali uz ogromnu disciplinu i rad, i ne treba uzimati pojam rada bez relacije sa talentom kao što ne treba uzimati pojam talenta bez relacije sa radom. Talenat bez rada nije dovoljan, pogotovo u sportovima izdržljivosti. Bez talenta i uz mnogo rada, može da se dostigne svetski nivo, ali ne i svetski vrh. Sa talentom i bez velikog rada, može da se dostigne zavidan nivo, u određenim slučajevima i svetski nivo, ali ne i svetski vrh. To je suština celog fenomena talenta. Kroz karijeru sam imao sreću da treniram sa mnogo triatlonaca na različitim pripremama i kampovima, a sličnosti koje sam uočio kod najboljih; Javiera Gomeza (petostruki Svetski prvak i drugi sa OI 2012) sa kojim sam trenirao skoro 2 meseca na Kanarskim ostrvima, Sebastiana Kinlea (IRONMAN Svetski prvak) sa kojim sam trenirao 2 nedelje na visinskim pripremama u Švajcarskoj, Davida Hausa (Evropski prvak i 4. sa OI 2012) sa kojim sam trenirao ukupno 4-5 nedelja na visinskim pripremama u Francuskoj i Švajcarskoj i Ričarda Mareja (pobede na trkama Svetske serije) sa kojim sam trenirao 3 nedelje u Sloveniji jesu da svi poseduju talenat u smislu genetske predispozicije vezane za trening, i to bez ikakve sumnje jer im neke stvari mnogo prirodnije polaze za rukom nego drugim triatloncima, da poseduju visoke parametre određenih funkcionalnih sposobnosti od malena ili da poseduju veliku sposobnost za oporavak od intezivnog treninga, ali i da se njihova dnevna rutina za treninge veže za veliku disciplinu, rad i posvećnost, i da se pored toga uočava i bitan psihički faktor koji se ogleda kroz samouverenost, sigurnost, smirenost, motivaciju i ljubav prema sportu, treningu i takmičenju.

 Literatura

1. Tenenbaum G., Eklund R. (2001): Handbook of Sports Psychology, John Wiley & Sons, Inc, Canada (deo 10. Durand-Bush N. Salmela J.: The development of talent in sport)
2. Epstein D. (2013): The Sports Gene, Penguin Group, New York, USA
3. Chopra D., Tanzi R. (2012): Super Brain, Random House LLC, New York, USA
4. www.sportsscientists.com „Šta je talenat; vaše definicije i mišljenje Davida Epštejna“
5. www.sportsscientists.com „Identifikacija talenata, fundamentalni koncept i definicija“
6. www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/17115521 „Efekti mesta rođenja i datuma rođenja na sportska dostignuća“
7. citeseerx.ist.psu.edu „Uticaj specifične prakse po domenu, početno doba u šahu“
8. projects.ict.usc.edu/itw/gel/EricssonDeliberatePracticePR93.pdf „Uticaj svesne prakse u dostizanju performansi eksperta“
9. en.wikipedia.org „Svetsko prvenstvo u atletici 2007.“
10. www.smithsonianmag.com „Pravilo 10.000 sati nije realno“
11. pss.sagepub.com/content/early/2014/06/30/0956797614535810 „Svesna praksa i performanse“
12. sportsscientists.com „Debata: 10.000 sati i trening“
13. www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21183627 „Genomski prediktori VO2 max i uticaj standardizovanog trening programa“
14. en.wikipedia.org „Atletika na Olimpijskim igrama u Atini, ženski maraton“
15. www.brianmac.co.uk „Mišiči“
16. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3102236/ „Ovladavanje neuroplastičnošću za kliničku aplikaciju“
17. en.wikipedia.org „Jamajka na Olimpijskim igrama“
18. en.wikipedia.org „Kenija na Olimpijskim igrama“

* Grafici vezani za uticaj starosti kod dece su prilagođeni iz prezentacije Rosa Takera o identifikaciji talenata

Ognjen Stojanović | 26. januar 2016.

Izvor http://www.ognjenstojanovic.com/